Pitanjca koje ubedljivo najčešće dobijam od vas: ‘Kako da se rešim zavisnosti od slatkiša?’, ‘Šta da radim kad mi padne šećer?’ ‘Zašto mi se traže slatkiši?’ i slično.

Pa, drage moje, pogledajmo grafik koji opisuje vezu između glikemijskog indeksa i nivoa glukoze u krvi na vremenskoj skali.

glikemicki indeks

Glikemijski indeks je pojam koji opisuje brzinu kojom raste nivo šećera u krvi posle uzimanja neke određene vrste hrane. Šta se dešava sa prostim hidratima (visok glikemijski indeks)?

Prvo dođe ta neka želja da se pojede određena stvar.

Pojedem određenu stvar.

Ona je naravno divna, ukusna i tako primamljiva.

Nivo šećera u krvi naglo raste.

Meni je lepo, zadovoljila sam svoju psihičku potrebu. Dopamin raste u nebesa, meni još lepše.

Nivo šećera i dalje jako visok, insulin se luči kao lud kako bi smanjio njegov nivo. Nivo šećera pada još brže, na vrednost koja je NIŽA od normale (pratimo svetlo plavu liniju).

Nizak nivo šećera me dovodi do toga da sam ponovo gladna i ponovo mi se jede slatko i tu nastaje ono nekontrolisano stanje koje ste sigurno već imale prilike da osetite.

Nastavljam da jedem i vraćam se na početak.

I to je CIKLUS. Dakle začarani krug u kojem ja zapravo jedem slatkiše jer sam jela slatkiše. Paradoksalno ili ne, tako je.

Recept da ne dovedete sebe u stanje da vam se traži bilo šta: proteini, masti, hidrati sa nižim glikemijskim indeksom, redovni obroci bez izgladnjivanja, motivisanost i čista odluka pred samim sobom. Situacija je ili/ili, ili hoću ili neću da uložim sebe u ono što želim da dobijem.

Eto, sada kada znate zašto vam se uvek ručka ta famozna čokolada znate i da je odluka samo na vama. I kontrola. Možete vi to. 🙂