Živeti

06 December 2018 04:30, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija

1. decembar 2018.

Naišla je pesma koju čujem kao talas, talas mora, i talas života. Osećam je svuda po sebi i u sebi. Serija za serijom, naleti radosti, bola, tuge, želja, problema, ostvarenja, poniženja, skrivanja, lutanja, pronalazaka i gubljenja, život kao pomalo od svega toga. Od svega toga pomalo, u svakom trenutku.

Kada bi čovek imao vedrinu prosto i jednostavno prihvatati probleme kao nužan i sastavni deo života, sa lakoćom kojom prisvaja i upija one tople i vedre stvari, zovući ih svojim imenom, smatrajući ‘to sam ja’.

Kada bismo uvek bez komplikacija i zadržavanja na tome mogli razumeti da duality postoji kao nešto što determiniše zaista sve stvari u univerzumu… Te tako imamo materiju i antimateriju, privlačenje i odbijanje kao sile istog intenziteta a suprotnog smera, kao akciju i reakciju, život i smrt, a tako i na nekom nižem nivou i naše ljudsko, lepo i ružno, problem i rešenje, patnju i sreću, voleti ili ne voleti… I još bezbroj takvih parova se može nabrojati, i svaki za sebe bi bio tu da determiniše onog drugog. Jer, vidite, da nema boli mi ne bismo znali šta je sreća, ne bismo umeli ni da je opišemo, ni da je zamislimo, mi bismo samo bili ‘nešto’ što jednostavno nema potrebe ni determinisati kao pojam, jer je ono ne bi ni moglo da postoji, gotovo da bi bilo prirodnije reći ‘ništa’ nego ‘nešto’. Bizarno je prosto na neki način, a za većinu nas teško primenjivo, čak i ako razumljivo kao ideja.

Koliko bi stvari bile lake, kada bi se čovek mogao zagledati u neki problem i samo konstatovati da je on tu, i da ga treba rešiti. Mnogo misli? Ok, korisno zadrži, negativno odbaci. Neutralno ostavi po strani pa ga posmatraj još malo. Biti kao leptir, koji ide od trenutka do trenutka, kao sa cveta na cvet, ne zadržavajući se ni u jednom posebno dugo. Prisutan u svemu. Baš tu gde jesi.

Koliko bi bilo divno samo konstatovati da je prošlost tu kao neka ideja koja je nekada postojala, a danas jednostavno ne postoji više. Videti je kao deo nekog starog ‘ja’ koji je pomogao ovom novom da postoji. Posmatrati je i razumeti kao lekcije iz kojih učimo o sebi, u pokušajima da budemo baš onakvi kakvi želimo. Koliko bi bilo lepo olakšavavati sebi život prihvatanjem grešaka, kao sastavni deo nekog svog ličnog puta, shvatati sebe bez osuđivanja, sa svešću o tome kakvi u biti sebe želimo biti.

Treba razumeti sebe, i u postupcima, ali isto tako i u željama, jer nama su mnoge ‘moralne’ dileme nametnute, i mnogi naši problemi proizilaze iz tudjih ‘moraš, trebalo bi, ovo se valja, ovo se ne valja’, i ostalih gluposti kojima nam od malena pune glavu. Neke od njih zbilja postoje da bi pomogle ovom društvu da opstaje kao civilizovana gomila ljudi, i to je u redu, ali nijedan čovek ne zaslužuje patnju spoznaje da je iskrojen po merama drugih ljudi, ikako su oni recimo mršavi, a on ne, pa se desi da on, čovek građe sumo rvača, završi kao čovek obučen u tanga gaće. Ili recimo, skijaš u roze baletankama sa mašnom. Jednostavno ne ide. Taj čovek sebi prosto mora navući pancerice i to je to.

Pišem ovo sa verom u pojedinca, sa verom u to da dugi i iskreni razgovori sa samim sobom, otvaranje duše do najsitnijih detalja i prihvatanje sebe u potpunosti i iskreno znače sve i mogu dovesti do svega.

Pišem ovo jer verujem da je jedini ispravan put put slobode mišljenja, ponašanja, delovanja.

Pišem jer verujem da ovaj naš dragoceni, beskrajno kratak i mali trenutak vremena kojem pripadamo, ovaj TREPRAJ koji će takođe nekada biti deo prošlosti (NEPOVRATNE prošlosti ljudi moji…) zaslužuje da mu pružimo SVE, svoj maksimum, ostvarenje svih mogućih želja, snova ma čega god, svega po ličnom osećaju i ukusu.

Pišem jer sam kroz ovaj vikend plakanja od sreće, smejanja, radosti, neke proste, naivne, dečje jednostavno, razumela na jedan jako, jaaako dug trenutak vremena – koliko je život jednostavan. Prost do bola gotovo… I koliko ga samo treba živeti iskreno. Upijati svaki mogući trenutak, upiti bol i sreću do maksimuma, upiti ih i dozvoliti da kuljaju nama jer nam oni govore koliko smo I DALJE ŽIVI.

ŽIVETI BRE! Svesno i radosno.

Slobodno.

Boriti se za sebe i protiv sebe kad god zatreba.

Boriti se za tu jednostavnost, birati je kao najpreči i uvek najbolji izbor, birati je iznad ličnih gluposti, preteranih analiziranja i komplikacija.

VEROVATI SVOM UNUTRAŠNJEM PROCESU. Verovati onom glasu iznutra koji ume da kaže ‘ovo je ispravno’ ili ‘ovo nije u redu’. Verovati sebi.

Pustiti druge da utiču na nas samo i isključivo kada je to za dobro nas.

Uticati na druge kada je to dobro za njih.

Pišem ovo, jer sam se jutros probudila pored osobe koju volim, zdrava i prava, otvorila sam širom oči kao da prvi put gledam u neki tamo novi svet, i bilo mi je tako jednostavno jasno sve ovo što sam vam ispisala. Pomislila sam, mogla bih iskoristiti ovaj moj prostor za pisanje jer ću danas možda za neke od vas biti ona jedna koja želi dobro. Probudila sam se sa željom da igram, vrtim se u krug bez smisla i dernjam se od sreće, radosna, voljena i slobodna.

Probudila sam se i rekla sebi:

‘Energy in, energy out.

Old shit out. Puhhhh! (izdah)

New energy in. Ssssuuuh! (udah)’

Život je divan.

Saša volim teeee! I hvala za svu jednostavnost i ljubav. <3

https://www.youtube.com/watch?v=vlIV2SY7GdI