Jedan obično poseban dan

25 September 2018 22:00, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija

Treći dan jeseni.
U hladu je jesen, na suncu proleće.
Šetam. Knez Mihajlova mi nikada nije izgledala ovako lepa. Shvatam zašto ima toliko Kineza koji čuče sa svojim telefonima u pokušajima da nađu dobru perspektivu. Tako se desilo, idem ulicom i smejem se. Danas nikome nije čudno što hodaš i smeješ se bez razloga. Vidim to odobravanje i slaganje u tuđim očima.
Sela sam u park i jedem svoju kašicu. Više nikome nije čudno ni kada jedeš kašikom na ulici.
Dan je sasvim običan. Neko brine o ovom gradu ipak, tu su neki baštovani koji sade nove zimske ruže. Oseća se taj dašak mraza koji nam dolazi. Ali ipak, ni studentski park mi nikada nije izgledao ovako lepo. Osećam se kao osoba koja je neki loš period života ostavila iza sebe. Ne znam zašto, nema posebnog razloga da se tako osećam, mislim da je to samo optimizam zbog novih stvari koje me čekaju tamo, napred. Osećam nalete nove energije u nekim običnim trenucima kao što je zvuk kosilice za travu. Glas devojki koje prodaju programe za pozorište ženi sa bebom u kolicima. Trolejbus i par autobusa sa turistima. Neka violina, mnogo je lepo.
Na studenjaku stoji statua krvavog Isusa sa telefonom u ruci koju NIKO ne fotografiše. Stoje ljudi i prosto gledaju statuu. Shvataju potencijalni paradoks. Danas sam odlučila da verujem da ipak ima nade. I to mnogo. 
Danas je septembar, treći a možda ipak i četvrti dan jeseni. Nije ni važno, danas je prosto danas. Videla sam malog haskija, baš baš baš malog, prelep je. Shvatam da zapravo nikada nisam videla tako malo haski kuče. Ipak je ovo jedan jako poseban dan.