Postupnost je najbrža
30 May 2019 22:00, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija
Zamislite to ovako:
Ceo život želite da se popnete na vrh planine. Vi sanjate o tome, maštate, zamišljate kako bi to izgledalo, poslednjim korakom pred finalno uzvišenje, uzdahnuti, izdahnuti i položiti svoj pogled na nepregledne daljine bez kraja i početka. Otvoriti svoja pluća pred prohladnim planinskim vazduhom. Razbistriti um, i na jedan kratak trenutak vremena u beskraju, osećati entitet, biti jedno sa prirodom. E sad, tu postoji jedan veliki problem - vi uopšte ne volite da pešačite. Jednostavno, taj napor je za vas strašan. Možda vam se dah previše brzo ubrza, ili ne volite nepodnošljiv osećaj zamora u vašim kvadricepsima. Možda čak nemate partnera na tom putu, podršku i motivaciju, pa je teško jer ste sami. Ipak, sanjate sebe na vrhu. Sanjate i sanjate pa pomislite kako bi bilo dobro da postoji prečica. Odjednom, vaš san postaje - ŠTO PRE stvoriti se na vrhu. Vi razmišljate i razmišljate i smislite par rešenja. Jednom probate da potrčite. Drugi put probate da skakućete, mislite, ako poskočite ili brže idete da ćete brže i stići. Nažalost, vaši snovi brzo potonu u vodu. Dah se gubi još više i brže, noge su još teže i umornije, a možda ste se ne daj bože i sapleli ili okliznuli i skrotrljali skroz na početak. Nakon mnogo puta da što pre stignete negde, vaša volja konačno popušta i za bolnim uzdahom kaže, ‘Ovo nije za mene’...
A sad zamislite kako bi drugačije ovo psihofizičko poniranje moglo da izgleda samo da ste, umesto prečica, tražili način da zavolite korak. Da osetite tlo pod vašim nogama kao potporu do cilja, kao čvrst oslonac na putu do vaše konačne pobede. Pa čak i zavoleli taj mali napor u svakom pokretu jer ste znali da vas svaki od njih za koji centimetar približava odredištu. Možda ste čak i usporili malo, odabravši sporiji ali put koji vas sigurno, baš sigurno penje tamo gore. Put u kojem spoticanja ne postoje ili su tako mala da im se, savladanim, čovek samo duševno u sebi raduje.
Zamislite samo da ste volju i energiju, umesto u to kako što pre stići negde, položili u momenat u kojem se nalazite. Udahom i pogledom spoznali život, mesec, nebo, i zvezdu, vas kao deo prirode koja nas sve i okružuje i sadrži. Sve bi bilo mnogo lepše i mnogo ugodnije zar ne? I sama pobeda bi bila neuporedivo slađa.
A šta ako vrh simbolizuje bilo šta drugo u vašem životu? Recimo vaše telo iz snova. Da li možete onda ovu analogiju preslikati i na vaše životne navike, trening, vašu ishranu? Priuštiti sebi male, strpljive i sigurne (is)korake ka bilo kom cilju. Rasparčati veliku pobedu na gomilu malih. Svaki (is)korak videti kao mali deo svog cilja. Svaki iskorak i svaki obrok. Odabrati stepenice jer nikada ne mogu biti zamenjene liftom. One će uvek stići brže. I nagrada će uvek biti veća.
Ne zadiše se u životu čovek samo jer je naporno. Nekada je uzbuđenje veliko ili dubok udah nužan da bi dovoljno glasno moglo sebi reći - WOW.