Priča o taksisti i jednom životu
14 October 2018 22:00, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija
Smatram sebe baš srećnom osobom. Imam sreće sa mnogo stvari u životu, evo na primer, imam mnogo mnogo sreće i sa taksistima. Nekako me taksisti uvek potrefe u raspoloženje. Kad ja ćutim, ćute i oni. Kada se priča o vremenu, priča se o vremenu. Jednostavno mi se uvek posreći. Evo, poslednji taksista sa kojim sam se vozila priča o tome kako mu je svih petoro dece otišlo iz zemlje, konkretno u Nemačku. I kako im je strava i kako žive super. A ta priča mi se bukvalno nasložila na moju životnu priču i trenutna razmišljanja o sestri koja je predala papire za radnu vizu. Bukvalno mi je čovek pomogao u tom brzinskom i kratkom razgovoru.
Jutros je umrla Milena Dravić. Mnogo sam bila tužna i plakala sam. Bila mi je divna pojavom, prava dama. I njena veza sa Draganom mi je sa ove druge strane malih ekrana bila filmska i nestvarno lepa. Vanvremenska. Plakala sam jer sam u toj priči videla i sebe i svoju ljubav, i sve meni drage ljude. Jednostavno me je tako ekstremno jako opaučila ta bolna misao o prolaznosti. Ne mogu to izbeći, nemam kontrolu, ne mogu pobeći. I niko mi ne može pomoći. Ni ja nikome ne mogu pomoći. Tako je otišla i Milena Dravić. Tiho, i jedna priča je gotova. I tako će i svako od nas. Šta zna ova planeta ko je bila ili bio tamo neko … pa dopiši ime i prezime.
Ulazim u taksi i čovek me pita ‘Gde ćemo?’.
Ja mu kažem adresu teretane a on će meni ‘Ma tooo bre, čim neko kaže Karaburma, dan je za mene gotov. Odoh na Dunav bre da da uživam kao čovek. A ja sam planirao da radim do 12, ali eto, ti si naišla, i rekla si - Karaburma’.
Ja se smejem i konstatujem da je to ipak dobra stvar.
‘Da, naravno, ja sam i počeo da radim kao taksista da bih bio sam svoj gazda, što bi rekli na Fejsbuku. I da ne bih morao da robujem radnom vremenu, i da bih mogao da pecam kad ja hoću.’
Ja se nasmejem, kažem da ga razumem u potpunosti i da i moj tata peca na Savi.
‘Jutros je umrla Milena Dravić, jesi li čula za to?’. Kažem da jesam, i ispričam sve ovo što sam gore napisala.
‘Nikad do pre par godina nisam mislio na smrt i na te stvari’, kaže on meni. ‘Evo imam skoro 50 i već neko vreme me muče te misli, nije sad baš to toliko često, ali stigne me, ponekad, eto, i ja ću nekad otići. Zato je, dete moje, dobro što si naišla. Dobro je što ideš na Karaburmu. Pozdravi dete tatu. I ispuni sebi život. Šta drugo čoveku i preostaje osim toga da se trudi, i da uživa kad god može.’
I tako smo se rastali taksista i ja. Kažem vam, imam sreće sa njima, a izgleda da je ovaj put i neko imao sreće sa mnom.