Šta je to dobra genetika

22 August 2019 22:00, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija

Šta je to dobra genetika?

Sigurno svako od nas poznaje bar jednog onog tamo nekog koji može da jede šta hoće a ne goji se, ili ne mora ni da trenira a pristojno izgleda. Naspram njih, nama ostalima se ‘lepi voda’ ili se ‘gojimo od vazduha’, mit otprilike tako ide... Glavu dajem da sam jedno milion puta u životu čula ove dve fraze, i čudo pravo, kako su to uvek neki tamo drugi ljudi za koje to ne važi...

Ruku na srce, primećivati da su neki drugi lepši, uspešniji ili da im nešto bolje ili lakše ide od ruke nego nama, u poredbenom smislu ume da bude ne baš tako ukusan zalogajčić. Dodajući tome to što su ljudi skloni idealizaciji ili banalizaciji tuđih uspeha, dobijamo sasvim siguran recept za gomilu opravdanja i izgovora, ili u krajnosti, depresiju i apsolutna iracionalna uverenja da mi za nešto jednostavno nismo sposobni.

Ok, da racionalizujemo priču, činjenica je da gomila nas nije novi Ajnštajn, ili neki tamo Bolt, ali, ipak, kakve su zaista granice naših mogućnosti? Čovek bolestan od neizlečive bolesti možda nikada neće prohodati, čovek rođen u potpunoj bedi i nemaštini možda nikada neće postati milioner… (postoje i suprotni primeri!) Možda bi trebalo nadati se nekom čudu, jer ‘Nothing is impossible’...
Al’ šipak... ipak je to fraza za potpaljivanje širokih narodnih masa. Neke stvari su jednostavno nemoguće i to je to.
Ali lepo je verovati u čuda. A još lepše verovati u sebe!
Budimo vedri na trenutak, nizak čovek nikada neće biti visok, iako to ne znači da ne može biti dobar u basketu.
Slep čovek možda nikada neće videti vodopade, ali ne znači da neće u sebi imati topline i vedrine duše da ih najlepšim rečima opiše.
Nepokretan čovek možda nikada neće hodati, ali možda će moći da ima decu koja će moći...
Mislim da čovek jednostavno mora da proba mnogo mnogo toga, da bi zaista mogao izvući zaključak da nešto ne može. Ja sam ispit iz Projektovanja na petoj godini Građevinskog fakulteta padala deset puta, pa opet, nijednog trenutka nisam pomislila da taj ispit ne mogu, ili nedajbože nikada neću položiti (i na kraju položila sa desetkom). Ljudi idu godinama na vantelesnu oplodnju, i na kraju dobiju dete. Mislim, mislim, mislim… da je čovek daleko sposobniji nego što to sebi govori… Verujem takođe, u kontekstu ovog mog profila, da je činjenica da će neko mršaviti sporije, da nekome neće biti lako da napreduje u mišićnoj masi, da neko možda zaista nema genetiku da bude vrhunski maratonac. Genetika je, u krajnosti, možda onaj faktor koji će odlučiti da li ćete biti prvi ili drugi ili deseti na nekom takmičenju, ali nije faktor koji determiniše da li se vi možete baviti tim sportom. Čula sam jednom prilikom ‘Talenat je 1, a rad 99 posto’, a mogu citirati i sebe samu ‘Sreća te do uspeha dovede nekad, a rad svaki put’. Verujte mi na reč, na mnogo toga možemo uticati sopstvenim radom i zalaganjem. I tek pošto ispucamo zaista sve opcije, i tek pošto zaista isprobamo sve, možemo sa ponosom to priznati i reći sebi ‘Dao sam svoj maksimum i jednostavno nije išlo’, i u miru se okrenuti nekim drugim stvarima.

Za kraj, u svoju odbranu ću napisati i ovo, iako ovo nije priča o meni, ja sam neko ko je imao prelom i dve operacije kičme, i bio faktički nepokretan, a danas se nalazim sa ove strane tastature i kuckam vam ove reči.

I, da li biste vi, uopšte, rekli osobi sa fotke broj jedan, ‘Wow čoveče, kakva dobra genetika!’?