Šta pozitivno možemo izvući iz situacije 'Koronavirus'

09 March 2020 17:00, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija

Posmatram ovih dana masovnu histeriju po vestima, internetu, među porukama ljudi koje poznajem. Teško je razgraničiti šta je razumna mera opreza, a šta nerazumna količina straha.⁣

Pročitala sam negde ‘Oprez je objektivan, strah je subjektivan’ i to mi se svidelo. Mislim da je važno da svako od nas sam za sebe nađe gde je ta tanka granica koja od informisanog čoveka koji je razumno zabrinut pravi nerazumnog koji sebe truje. Zamislite tu personu pomnoženu sa xyz ljudi. Strah takođe ubija. Depresija, anksioznost.⁣

Neću vam ovde danas pričati o tome da treba da perete ruke spunom i toplom vodom, ili da ne pipate usne i oči, to verovatno već većina vas zna. Sedim i razmišljam. Svedočim strahu koji se nesumnjivo svuda, makar u maloj meri, uvukao svima u kosti. Sedim i svedočim svojoj glavi koja ima slične misli.⁣

Kako bi bilo da svi pokušamo da ovu situaciju iskoristimo da osvestimo ideju da su vreme i zdravlje zaista jedine stvari koje imamo a koje su zaista vredne.

Kako je ljudska civilizacija krhka, i koliko, iako na oko tako jaka, zapravo tako trapavo trči na jednim užasno tananim staklenim nogama. Danas nam nije teško to da zamislimo. Neku katastrofu velikih razmera. Ekonomiju, zdravstvo, školstvo, ma celo društvo kako poznajemo u haosu i raspadu.

Kako bi bilo da se probudimo i osetimo zahvalnost za stvari koje smatramo da nam nekim pravom pripadaju...

Da osvestimo da ništa što nam je dato nije ZAISTA naše. Da toliko toga uzimamo zdravo za gotovo.

Da oko, ruka, zdravlje, i sutra nisu nešto što nam život duguje.

Da pustimo onu davno zaboravljenu zahvalnost da nas preplavi, da joj dozvolimo da nam protrese telo do poslednje dlačice i jeze, znate ono kada ste stvarno toliko srećni da vam se svaka ćelija u telu okupi oko te ideje, tako prosto radosna. E, taj nivo jednostavnosti.

Da budemo prisutni, ovde i danas.

Da pustimo glupe anksioznosti da borave tamo gde im je mesto, u nekom zapostavljenom zapećku naše ličnosti. 

Da se okrenemo onome što nam je ZAISTA bitno.

Da se pobunimo protiv nekonstruktivnih emocija koje gajimo. Ljubomore i zavisti, lenjosti, učmalosti.

Da zapevamo detetu pre nego da mu pustimo pesmu na telefonu.

Da sklonimo kompjuter sa stola kada jedemo.

Da prošetamo sami sa sobom, bez muzike, bez drugih ljudi.

Da pustimo da nam STVARNO bude dosadno. Nije praznina nešto što se može popuniti drugim stvarima.

Da generalno ne punimo svoje praznine drugim ljudima, garderobom, hranom, telefonima.

Da manje robujemo nevažnim prolaznim stvarima. Izgledu, novcu, statusu, mišljenju drugih. Važno je sve to ali nije nešto što nas definiše.

Čovek, čovek je nebitan. Čovek postoji jednu jedinu malešku sekundu vremena ako je postojanje planete jedna godina. Zamislite taj nivo nebitnosti, koliko je čovek uistinu mali. Ali, čovek je ipak i bitan. Bitan je meni, vama, bitni smo jedni drugima i sami sebi.

Pružimo sebi onaj osećaj empatične konekcije sa svetom, drugim ljudima, prirodom i SOBOM.

Da stanemo ispred ogledala i iskreno kažemo sebi ‘Hvala ti’. 

‘Izvini’. ‘Izvini što te ponekad ne negujem baš kako treba’.

‘VOLIM TE’.

Dugujemo sebi to.

Negujući lepe misli možemo sebi da promenimo stvarnost. Toliko često to zaboravljamo.

Podelite ovaj post ako delite iste stavove. U situaciji u kojoj se nalazimo malo podsećanja na to neće biti na odmet. ❤