Zašto perfekcionizam nije održiv?
03 May 2018 17:26, Napisala Jelena Šijak u kategoriji Motivacija
Svi koji me prate duže vreme, znaju moje stavove o perfekcionizmu, ali mi je danas ponovo došlo da napišem nešto na tu temu. Imam tu neku misao u glavi, da savremen čovek ne može ili ne ume da živi u potpunosti bez poroka. Ovde ne mislim samo na one poroke koji će svima prvi pasti na pamet, alkohol, droga ili cigarete, danas su poroci i zavisnost od junk hrane, ili od kompjutera, telefona, čak i posla, zapravo sve ono bez čega čovek ne može u potpunosti zamisliti dan, a oseća da mu to na neki način skodi, u nekoj neumerenosti koja se ne može lako kontrolisati i vrši impakt na svakodnevni život.
Evo, pitanje, koliko i da li uopšte poznajete neku takvu osobu, osobu lišenu svih poroka ovog sveta?
Sumnjam i teško, i verujem da je ljudski, da svaki čovek mora imati neki izduvni ventil. Tema je za razmišljanje, koliko je biti perfekcionista uopšte dobro. Primera radi, hoće li veću štetu čoveku napraviti neprospavane noći, provedene na nekoj žurci, ili alkohol ili kakvo drugo uživanje, ili hronično odsustvo situacija u kojima čovek pusti mozak na ispašu što bi rekli, i jednostavno
ne ramišlja ni o čemu. Sigurno će biti ljudi koji će instant odgovoriti da će poroci napraviti veću štetu, ali ja sebi ostavljam prostora za sumnju.
Iskustveno u poslu, a radila sam sa dosta ljudi raznoraznih profila, biti perfekcionista u pristupu treningu i zdravoj ishrani, nikada nije dovelo do dobrih rezultata. Znam ljude koji su u stanju sedam dana u nedelji trenirati. Znam ljude koji su uspevali biti mesecima na low carbu, pa dobijali frasove i nervne slomove jer su pojeli jabuku ili popili mleko. Ljude koji osećaju grižu savesti jer su pojeli čak i planirani cheat meal, a ja se pitam, koja je poenta života uopšte ako ni u čemu nećemo uživati, i ako ne možemo u slast sebi dopustiti slabost? Ljude koji skinu tonu kilograma za takmičenje, pa narednih pola godine provedu žderući potpuno neumereno i nekontrolisano, nemam ništa protiv lično, svakako, ali to je ipak krajnost kao i ona druga. I ako ćemo realno, profesionalno bavljenje bilo kojim sportom se ne može okarakterisati kao zdravo, a sumanuto treniranje predstavlja suprotnu krajnost od totalne neaktivnosti.
Sigurno, među nama ima ljudi na koje se ovo ne odnosi, onih koji će uživati u tome da sklone jedan badem ako je preko mere unapred određene, podržavam – ako je to zaista izvor zadovoljstva, ali ja takav primer u prirodi nisam srela. Jer na internetu ima svačega, pa se tako među privatnim porukama kriju totalne suprotnosti od onoga što se u javnosti može videti, i meni to ne smeta, samo mi je jako, jako žao i ostavljam sebi prostora da imam lično mišljenje o tome. Žao mi je jer je laž, zbog tih ljudi, i zbog toga što se vama laž predstavlja kao istina.
Opet, ovim tekstom ne želim da vas podstaknem na bilo šta od navedenih stvari, izbor je kao i uvek samo na vama. Moje mišljenje je da je perfekcionizam maska za nesigurnost, i verujte na reč, neodrživa na duge staze. Kažu (ja kažem) cilj je dati maksimum pa kakav god on bio. Biće dana u kojima će maksimum biti ležati ceo dan u krevetu i biti nesposoban za bilo šta drugo, i ja kažem da je to U REDU. Ne kažem moraš se dići, jer ne moraš, nekad je pametnije napraviti korak unazad kako bi išao dva unapred. Svest o sopstvenim postupcima, željama, i htenjima, i u globalu akcija u tom smeru, to će te dovesti do uspeha.